Radio-amaterizam je teško jednoznačno definisati. Aktivnost, pokret, organizacija, hobi, ljubav, rekli bismo čak i način života za preko milion ljudi različitih uzrasta i zanimanja u praktično svim zemljama sveta – sve je to radio-amaterizam. Zbog rasprostranjenosti, ali i iz razloga različitosti istorijskih i društvenih uslova nastanka i razvoja, postoje različita shvatanja o tome šta sve radio-amaterizam obuhvata. Dok je, po nekima, radio-amaterizam svako bavljenje radio-tehnikom, pa i elektronikom i tehnikom telekomunikacija, iz zadovoljstva i bez materijalne koristi, za druge se radio-amaterizam svodi na teoriju i praksu održavanja amaterskih radio-veza. Skloni smo verovanju da je istina negde u sredini i da radio-amaterizmom u užem smislu treba smatrati one više ili manje organizovane aktivnosti koje su usmerene ka obuci i tehničkim istraživanjima u oblasti radio-tehnike i ka održavanju amaterskih radio-veza, a koje provode ovlašćena lica, radio-amateri, dobrovoljno, iz ličnog zadovoljstva i bez neposredne koristi.
Nesumnjivo je međutim, da su radio-amateri u pravu kada tvrde da njihovom pokretu pripada jedinstveno mesto u porodici raznih „amaterizama“ i „hobija“. Nije nam poznato da je neka druga dobrovoljna aktivnost definisana, kao što je to slučaj sa radio-amaterizmom, međunarodnim ugovorom prihvaćenim od preko 160 država sveta, dakle od cele međunarodne zajednice. Značaj radio-amaterizma je uočen u većini zemalja, pa društvo, kao i država preko svojih organa pomažu razvoj radio-amaterizma. Radio-amateri su hiljadama puta za vreme prirodnih katastrofa, u slučajevima ugroženosti života i imovine, u akcijama različitih organizacija kao sto su Crveni krst, planinarska društva i dr. pokazali i dokazali da nisu zatvorena, na uskim ličnim interesima zasnovana hobistička grupa, već svetski pokret društveno angažovanih ljudi duboko privrženih načelima humanizma, prijateljstva i pomoći ljudima.
Iako je značaj radio-amatera u organizovanju i održavanju radio-veza u vanrednim uslovima (zemljotresi, poplave, požari) i u cilju spasavanja života i imovine (poznati slučajevi pribavljanja lekova) nesporan, isti, ako ne i veći, značaj ima aktivnost organizacija radio-amatera u obrazovanju radnih ljudi i građana, a posebno učenika osnovnih škola i omladine. Upućujući mlade u znanje radio tehnike i elektronike, organizacije radio-amatera bitno doprinose podizanju nivoa opštih tehničkih znanja, veoma važnih u savremenom životu. Vreme u kome živimo se sa razlogom naziva „elektronsko doba“ jer čovek u svakodnevnom životu postaje sve više okružen različitim elektronskim uređajima. Poznavanje opštih osnova rada takvih uređaja postaje zbog toga neophodno za svakoga, bez obzira na zanimanje i stručnost.
Bavljenje radio-amaterizmom podrazumeva savladavanje određenih znanja (radio tehnika, elektronika, računarska tehnika, tehnika merenja, poznavanje pravila i propisa, a u izvesnoj meri i drugih oblasti kao sto je npr. topografija), kao i vladanje posebnim veštinama (praktičan rad alatom, predaja i prijem radio-telegrafskih signala, rukovanje radio-uređajima).
Elemenata sporta ima u radio-amaterizmu ne samo u posebnim disciplinama kao što je radio goniometrija nego i u većini osnovnih aktivnosti, kao što su razna takmičenja u održavanju radio veza. Zbog toga nije bez značaja psihička i fizička pripremljenost i izdrživljost za bavljenje nekim oblicima radio-amaterizma.
U Savezu radio-amatera Srbije, iz organizacionih i nastavnih razloga uobičajena je podela članova organizacija u nekoliko osnovnih grupa:
-amaterski radio-operatori su radio amateri sa kvalifikacijama i ovlašćenjima za održavanje radio-veza;
-amaterski radio-konstruktori se bave proučavanjem i gradnjom radio-uređaja kao svojim glavnim zadacima;
-amaterski radio-goniometristi su se opredelili za tehničko-sportsku radio-goniometriju, veštinu otkrivanja i pronalaženja skrivenih radio-stanica u cilju takmičenja i zabave.
Oštre podele između pojedinih grupa, međutim, nema niti je može biti. Amaterski radio-operatori moraju poznavati veoma dobro konstrukcione detalje svojih radio stanica i često sami grade (konstruišu) različite uređaje.
Amaterski radio-goniometrista mora biti i radio-operator i poznavati neke „tipično operatorske“ veštine kao što je radio-telegrafija.
Radio-amater je dakle svestran u svojim znanjima i veštinama. Istina, većina iskusnijih radio-amatera se na određeni način opredeljuje i unutar pojedinih grupa aktivnosti. Tako imamo amaterske radio-operatore koji najveći deo svoje aktivnosti posvećuju održavanju veza na pojedinim talasnim dužinama ili koji se „specijalizuju“ za takmičenja. Međutim, ovakav lični izbor nikako ne umanjuje znanja i mogućnosti takvih radio-amatera, postižući vrhunske rezultate u jednoj grani oni samo pokazuju neki od posebnih interesa ostajući svestrani u stručnom pogledu.
Na ovom mestu važno je naglasiti jednu bitnu karakteristiku pravog radio-amaterizma koja jasno odvaja ovaj organizovani pokret od svakog drugog bavljenja radio-tehnikom bilo ono i na dobrovoljnoj osnovi. Radio-amater stalno istražuje, eksperimentiše, proučava. Predmet eksperimentasanja ne mora uvek da bude usko tehnički, da li je npr. jedan pojačavač bolji od drugog. Svojevrsni eksperimenat je i pokušaj održavanja što većeg broja veza sa stanicama iz što više zemalja, uobičajen zahtev u mnogim radio-amaterskim takmičenjima. Istražujući i eksperimentišući, radio-amateri stalno proširuju granice svojih aktivnosti. Ono što je juče bila eksperimentalna radio veza danas je svakodnevnica. Danas su amaterske radio veze preko sopstvenih, od radio-amatera konstruiranih satelita, veze radio teleprinterom i televizijom primenom kompjutera u tim vezama ili refleksijom od meteorskih tragova samo uslovno „specijalne“ jer se njima bavi veliki broj radio-amatera širom sveta. Granice se proširuju održavanjem veza refleksijom preko Meseca, meteorskih tragova, izgradnjom uređaja za radio veze na supervisokim frekvencijama i sl.
Radio-amaterima održavanje radio veza nije dakle samo po sebi cilj, radi razmene informacija, razgovora, kao što je to slučaj kod drugih vrsta upotrebe radio stanice bez neposrednog materijalnog interesa, već iz ličnog zadovoljstva i ljubavi.
U istraživanju i eksperimentisanju leže i sami istorijski koreni radio-amaterizma. Nastao kada i radio, krajem XIX i početkom XX veka, radio-amaterizam se razvijao prvobitno zajedno sa „profesionalnim radijem“. Naučnici koji su istraživali, eksperimentišući, pa ima dosta istine u tvrdnji nekih radio-amatera da su Herc, Lodž, Tesla, Markoni, Popov i drugi pioniri radio tehnike bili u stvari prvi radio-amateri jer su se bavili radio tehnikom, radi istraživanja, a ne kao profesijom! Kasnije su poslužioci prvih radio stanica na brodovima, svetionicima, u lukama i vojnim bazama, dakle, prvi operatori, u slobodnom vremenu, između primiopredaje dva radiograma, održavali međusobne veze radi provere uređaja i pokušaja uspostavljanja boljih veza. Svoje pokušaje su nastavili i sa uređajima konstruisanim kod kuće, radio je prestao da bude samo njihova profesija i postao njihovo potpuno angažovanje. Vrlo brzo su se u te grupe eksperimentatora uključili i mladi ljudi profesionalno „odvojeni“ od tehnike (novinari, učitelji, političari), kao i studenti.
Uskoro su se radio komunikacije počele široko primenjivati u pomorstvu, oružanim snagama, za prenos javnih poruka i dr. Tadašnji stručnjaci su smatrali da su talasne dužine kraće od 200 m neupotrebljive, pa su ceo opseg „ispod 200 m“ odredili za radio-amatere. Međutim, radio-amateri su dokazali da su upravo kratki talasi veoma pogodni za daleke, čak i globalne veze, i to uz primenu radio predajnika malih snaga. Bio je to ogroman doprinos radio-amaterizma svetskim radio komunikacijama. Slično „proširivanje granica“ su radio-amateri učinili i kasnije kada su počeli da održavaju, pod određenim uslovima, radio veze na daljinama od više stotina kilometara na vrlo visokim frekvencijama (talasnim dužinama manjim od 10 m) koje su dotada bile smatrane kao pogodne jedino za veze u zoni „optičke vidljivosti“.
Danas nema ozbiljnijeg radio inženjera ili drugog „profesionalca“ u telekomunikacijama koji ne poznaje i priznaje pionirsku, istraživačku i obrazovnu ulogu radio-amatera, punopravnih članova svetske porodice radio-komunikacija.
Svoje poklonike je radio-amaterizam u Srbiji stekao neposredno pošto se počeo razvijati u drugim delovima Evrope. Već 1924. godine osnovane su prve organizacije radio-amatera u ovom delu Evrope. Eksperimenti sa prijemnicima su bili dozvoljeni, ali su tadašnje vlasti zabranjivale rad sa radio predajnicima, tj. održavanje amaterskih radio veza. Radeći u takvim teškim polulegalnim ili ilegalnim uslovima, radio-amateri se nisu mogli šire udruživati niti otvoreno nastupati na međunarodnom polju.
Mnogi radio-amateri su se već 1941. godine uključili u narodnooslobodilački pokret i postali prvi vezisti i radio-tehničari u jedinicama Narodno oslobodilačke vojske. Neki od njih su bili i instruktori na kursevima vezista, pripremajući tako važan kadar veza.
Neposredno posle oslobođenja zemlje prekaljeni ratni vezisti počeli su raditi na osnivanju organizacije radio-amatera u Jugoslaviji. Posle prvih klubova osnovanih već krajem 1945. godine, 1946. se osniva jedinstveni Savez radio-amatera Jugoslavije, jedna od prvih tehničkih organizacija u zemlji. Zadaci radio-amatera u tim godinama obnove i izgradnje bili su nešto drugačiji nego danas. Radilo se na radnim akcijama, po selima i školama, na poljima i gradilištima širom zemlje. Pored osnovne obuke organizovane su i akcije ozvučavanja gradova i sela, pomagalo se u elektrifikaciji i sl. Shvatajući značaj održavanja radio veza kao jednog od najglavnijih sastavnih delova radio-amaterizma, rukovodstvo organizacije, sastavljeno većinom od istaknutih ratnih vezista planski se pripremalo za osnivanje prvih primopredajnih sekcija, što se ostvaruje početkom pedesetih godina. Neposredno zatim počinje i izdavanje dozvola za rad ličnim amaterskim radio stanicama.