Радио-аматеризам је тешко једнозначно дефинисати. Активност, покрет, организација, хоби, љубав, рекли бисмо чак и начин живота за преко милион људи различитих узраста и занимања у практично свим земљама света – све је то радио-аматеризам. Због распрострањености, али и из разлога различитости историјских и друштвених услова настанка и развоја, постоје различита схватања о томе шта све радио-аматеризам обухвата. Док је, по некима, радио-аматеризам свако бављење радио-техником, па и електроником и техником телекомуникација, из задовољства и без материјалне користи, за друге се радио-аматеризам своди на теорију и праксу одржавања аматерских радио-веза. Склони смо веровању да је истина негде у средини и да радио-аматеризмом у ужем смислу треба сматрати оне више или мање организоване активности које су усмерене ка обуци и техничким истраживањима у области радио-технике и ка одржавању аматерских радио-веза, а које проводе овлашћена лица, радио-аматери, добровољно, из личног задовољства и без непосредне користи.
Несумњиво је међутим, да су радио-аматери у праву када тврде да њиховом покрету припада јединствено место у породици разних „аматеризама“ и „хобија“. Није нам познато да је нека друга добровољна активност дефинисана, као што је то случај са радио-аматеризмом, међународним уговором прихваћеним од преко 160 држава света, дакле од целе међународне заједнице. Значај радио-аматеризма је уочен у већини земаља, па друштво, као и држава преко својих органа помажу развој радио-аматеризма. Радио-аматери су хиљадама пута за време природних катастрофа, у случајевима угрожености живота и имовине, у акцијама различитих организација као сто су Црвени крст, планинарска друштва и др. показали и доказали да нису затворена, на уским личним интересима заснована хобистичка група, већ светски покрет друштвено ангажованих људи дубоко привржених начелима хуманизма, пријатељства и помоћи људима.
Иако је значај радио-аматера у организовању и одржавању радио-веза у ванредним условима (земљотреси, поплаве, пожари) и у циљу спасавања живота и имовине (познати случајеви прибављања лекова) неспоран, исти, ако не и већи, значај има активност организација радио-аматера у образовању радних људи и грађана, а посебно ученика основних школа и омладине. Упућујући младе у знање радио технике и електронике, организације радио-аматера битно доприносе подизању нивоа општих техничких знања, веома важних у савременом животу. Време у коме живимо се са разлогом назива „електронско доба“ јер човек у свакодневном животу постаје све више окружен различитим електронским уређајима. Познавање општих основа рада таквих уређаја постаје због тога неопходно за свакога, без обзира на занимање и стручност.
Бављење радио-аматеризмом подразумева савладавање одређених знања (радио техника, електроника, рачунарска техника, техника мерења, познавање правила и прописа, а у извесној мери и других области као сто је нпр. топографија), као и владање посебним вештинама (практичан рад алатом, предаја и пријем радио-телеграфских сигнала, руковање радио-уређајима).
Елемената спорта има у радио-аматеризму не само у посебним дисциплинама као што је радио гониометрија него и у већини основних активности, као што су разна такмичења у одржавању радио веза. Због тога није без значаја психичка и физичка припремљеност и издрживљост за бављење неким облицима радио-аматеризма.
У Савезу радио-аматера Србије, из организационих и наставних разлога уобичајена је подела чланова организација у неколико основних група:
-аматерски радио-оператори су радио аматери са квалификацијама и овлашћењима за одржавање радио-веза;
-аматерски радио-конструктори се баве проучавањем и градњом радио-уређаја као својим главним задацима;
-аматерски радио-гониометристи су се определили за техничко-спортску радио-гониометрију, вештину откривања и проналажења скривених радио-станица у циљу такмичења и забаве.
Оштре поделе између појединих група, међутим, нема нити је може бити. Аматерски радио-оператори морају познавати веома добро конструкционе детаље својих радио станица и често сами граде (конструишу) различите уређаје.
Аматерски радио-гониометриста мора бити и радио-оператор и познавати неке „типично операторске“ вештине као што је радио-телеграфија.
Радио-аматер је дакле свестран у својим знањима и вештинама. Истина, већина искуснијих радио-аматера се на одређени начин опредељује и унутар појединих група активности. Тако имамо аматерске радио-операторе који највећи део своје активности посвећују одржавању веза на појединим таласним дужинама или који се „специјализују“ за такмичења. Међутим, овакав лични избор никако не умањује знања и могућности таквих радио-аматера, постижући врхунске резултате у једној грани они само показују неки од посебних интереса остајући свестрани у стручном погледу.
На овом месту важно је нагласити једну битну карактеристику правог радио-аматеризма која јасно одваја овај организовани покрет од сваког другог бављења радио-техником било оно и на добровољној основи. Радио-аматер стално истражује, експериментише, проучава. Предмет експериментасања не мора увек да буде уско технички, да ли је нпр. један појачавач бољи од другог. Својеврсни експерименат је и покушај одржавања што већег броја веза са станицама из што више земаља, уобичајен захтев у многим радио-аматерским такмичењима. Истражујући и експериментишући, радио-аматери стално проширују границе својих активности. Оно што је јуче била експериментална радио веза данас је свакодневница. Данас су аматерске радио везе преко сопствених, од радио-аматера конструираних сателита, везе радио телепринтером и телевизијом применом компјутера у тим везама или рефлексијом од метеорских трагова само условно „специјалне“ јер се њима бави велики број радио-аматера широм света. Границе се проширују одржавањем веза рефлексијом преко Месеца, метеорских трагова, изградњом уређаја за радио везе на супервисоким фреквенцијама и сл.
Радио-аматерима одржавање радио веза није дакле само по себи циљ, ради размене информација, разговора, као што је то случај код других врста употребе радио станице без непосредног материјалног интереса, већ из личног задовољства и љубави.
У истраживању и експериментисању леже и сами историјски корени радио-аматеризма. Настао када и радио, крајем XИX и почетком XX века, радио-аматеризам се развијао првобитно заједно са „професионалним радијем“. Научници који су истраживали, експериментишући, па има доста истине у тврдњи неких радио-аматера да су Херц, Лоџ, Тесла, Маркони, Попов и други пионири радио технике били у ствари први радио-аматери јер су се бавили радио техником, ради истраживања, а не као професијом! Касније су послужиоци првих радио станица на бродовима, светионицима, у лукама и војним базама, дакле, први оператори, у слободном времену, између примиопредаје два радиограма, одржавали међусобне везе ради провере уређаја и покушаја успостављања бољих веза. Своје покушаје су наставили и са уређајима конструисаним код куће, радио је престао да буде само њихова професија и постао њихово потпуно ангажовање. Врло брзо су се у те групе експериментатора укључили и млади људи професионално „одвојени“ од технике (новинари, учитељи, политичари), као и студенти.
Ускоро су се радио комуникације почеле широко примењивати у поморству, оружаним снагама, за пренос јавних порука и др. Тадашњи стручњаци су сматрали да су таласне дужине краће од 200 м неупотребљиве, па су цео опсег „испод 200 м“ одредили за радио-аматере. Међутим, радио-аматери су доказали да су управо кратки таласи веома погодни за далеке, чак и глобалне везе, и то уз примену радио предајника малих снага. Био је то огроман допринос радио-аматеризма светским радио комуникацијама. Слично „проширивање граница“ су радио-аматери учинили и касније када су почели да одржавају, под одређеним условима, радио везе на даљинама од више стотина километара на врло високим фреквенцијама (таласним дужинама мањим од 10 м) које су дотада биле сматране као погодне једино за везе у зони „оптичке видљивости“.
Данас нема озбиљнијег радио инжењера или другог „професионалца“ у телекомуникацијама који не познаје и признаје пионирску, истраживачку и образовну улогу радио-аматера, пуноправних чланова светске породице радио-комуникација.
Своје поклонике је радио-аматеризам у Србији стекао непосредно пошто се почео развијати у другим деловима Европе. Већ 1924. године основане су прве организације радио-аматера у овом делу Европе. Експерименти са пријемницима су били дозвољени, али су тадашње власти забрањивале рад са радио предајницима, тј. одржавање аматерских радио веза. Радећи у таквим тешким полулегалним или илегалним условима, радио-аматери се нису могли шире удруживати нити отворено наступати на међународном пољу.
Многи радио-аматери су се већ 1941. године укључили у народноослободилачки покрет и постали први везисти и радио-техничари у јединицама Народно ослободилачке војске. Неки од њих су били и инструктори на курсевима везиста, припремајући тако важан кадар веза.
Непосредно после ослобођења земље прекаљени ратни везисти почели су радити на оснивању организације радио-аматера у Југославији. После првих клубова основаних већ крајем 1945. године, 1946. се оснива јединствени Савез радио-аматера Југославије, једна од првих техничких организација у земљи. Задаци радио-аматера у тим годинама обнове и изградње били су нешто другачији него данас. Радило се на радним акцијама, по селима и школама, на пољима и градилиштима широм земље. Поред основне обуке организоване су и акције озвучавања градова и села, помагало се у електрификацији и сл. Схватајући значај одржавања радио веза као једног од најглавнијих саставних делова радио-аматеризма, руководство организације, састављено већином од истакнутих ратних везиста плански се припремало за оснивање првих примопредајних секција, што се остварује почетком педесетих година. Непосредно затим почиње и издавање дозвола за рад личним аматерским радио станицама.